Ima nešto trulo na BU

Univerzitet je oduvek bio politička učiteljica života i regrutni centar za buduće kadrove. Tako je bilo kod kralja, tako je bilo kod Tita, tako je bilo kod Slobe i Mire. I tako je bilo u fazama slobizma i postslobizma. Kako su sada ovi poslednji, pripadnici takozvane demokratske elite, po sili inercije ostali na vodećim upravnim funkcijama u državnim hramovima znanja, postavlja se pitanje: imaju li previranja na dva ključna fakulteta za proizvodnju elita – Filozofskom i Fakultetu političkih nauka u Beogradu – ikakve veze s preraspodelom političke moći?

Što bi rekao drug Marks, to je već dijalektička sinteza teorije i prakse. Razume se da sadašnje političke vođe nerado posmatraju kako buduće glasače vaspitavaju profesori mahom opoziciono orijentisani. Ali, nekoliko sagovornika „Politike” koji pripadaju upravo tom opozicionom mikrobloku, nezvanično je priznalo da se, osim što Vučić, pa i Dačić, svakako nerado posmatraju ko im uči partijsku mladež, na Beogradskom univerzitetu (BU) dešava nešto daleko kancerogenije od eventualne Vučićeve namere da promeša dekanske i profesorske karte.

Naime, eho s privatnih univerziteta – da se diplome stiču bez previše znanja – stigao je do državnih fakulteta, te je među mladim akademcima stvorena opšta koalicija za nerad! Talas obezvređivanja znanja, koje se može čak i egzaktno prikazati jednačinom „što više učimo, to smo veće budale”, osvojio je amfiteatre i dva fakulteta, kao mesta gde su se uvek postavljali širi društveni ciljevi. To gotovo da je postala društvena zakonitost: da fakulteti postaju centri studentskog i profesorskog egoizma.

Ispostavlja se, tako, da je prebijanje dekana FPN-a profesora Ilije Vujačića otvorilo ormane iz kojih ispadaju kosturi iz prestižnog akademskog mesta za stvaranje budućih politikologa, novinara i diplomata: od seks-skandala, preko političkih bitki za prevlast, do dolaska na predavanja s telohraniteljima i sve do javne tajne kako su klanovske interesne bitke među profesorima toliko izražene, da je nekoliko puta malo nedostajalo da neke od vodećih figura završe u najtračerskijim rubrikama ili crnoj hronici.

Opšta hajka na Miću Megatrenda, vlasnika najvećeg privatnog univerziteta u Srbiji, zaklonila je bar na izvesno vreme državne fakultete, stvarajući opsenu da, osim onog kragujevačkog, postoje mesta kojima se možemo ponositi kao enklavama u koje nije doprla poplava neznanja, banalnosti i konformizma. Zašto dakle, učiti, ako će studentarija lako diplomirati na privatnom fakultetu, učlaniti se u stranku i odmah dobiti lepo plaćeni posao?

Mudro i naučno dokazano, zar ne? Možemo li, otuda, osuditi našu mladost koja stoji na Mont Everestu nepročitanih knjiga? Šta će im znanje? Da bi ispali najgluplji u društvu? Zašto bi naša deca erudiciju menjala za partijsku promociju, ako već vide da se i njihovi profesori bave upravo ovim drugim?

Otuda je stvoren antiideološki pakt mladih marksista i nacionalista na Filozofskom fakultetu, koji zajednički drže pod kontrolom amfiteatre, zaboravljajući kako treba razlikovati dve stvari: revoluciju i učenje.

Vođeni idejom da je znanje javno dobro koje se konzumira na račun drugih, pobunjeničke grupe s Filozofskog ne shvataju da im niko više nikada neće vratiti ispitni rok iz novembra 2014. godine. Čegevaristi koji dižu bune, ali ne ginu, ujedinjeni s velikosrbskom ekipom napredne omladine, umesto pravednijeg društva traže revolucionarnu rentu! Oni ne shvataju kako je učenje, jednostavno, samo – učenje. I revolucija je samo – revolucija.

Ekonomista Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu, seća se kako je 1997. godine, u vreme masovnih uličnih protesta protiv Miloševića, držao nastavu i pored neslaganja svojih kolega profesora, tačno od 10 do 12 sati. Potom je puštao studente da izlaze napolje i viču koliko god hoće i šta god hoće, protiv Slobodana Miloševića.

Isto misli i sada. Dakle, prvo neka nabubaju gradivo, pa nek’ se onda do mile volje bore za svoja prava.

Ali, to je teži put. Mnogo je lagodnije na magistrali neznanja! Suočeni s činjenicom da se odjek s privatnih fakulteta čuje u njihovim amfiteatrima, dekani umesto forsiranja ekskluzivnosti i lucidnosti, podstiču populizam, ujedinjeni s predstavnicima mladih partijskih kadrovika u studentskim forumima!

To, zapravo, podrazumeva opšte snižavanje kriterijuma znanja potrebnog da se prođe ispit. O količini neophodnoj za desetke, izlišno je govoriti. Omekšavanje kriterijuma, svedoči sagovornik s jednog fakulteta u Beogradu, ugovara kandidat za budućeg dekana, dok sa suprotne strane ima partnere s istim interesom. To su studentski predstavnici koji se, inače, upravo pitaju za buduće kandidate za dekane.

Ali, kako obično studentskim parlamentima vladaju partijski momci i devojke, to je novi splet političko-naučnog modela teorije igara. Naime, tada profesor u borbi za titulu dekana čini ustupke studentima, dok studentske grupacije potom vrše pritisak na profesore.

Dakle, dekani hoće svoj tip moći, partijska studentska pešadija želi instalaciju u studentski parlament, ili tome slično, čime se stvara interesna koalicija, gde, da bude jasno, nema previše ljubavi. I mladi studenti i iskusni profesori vođeni su zavodljivim, ogoljenim interesom. To je društvena, finansijska i potom, na vrhu piramide, politička moć!

Kada se odvijaju izbori za dekana, studentski parlament podržava svog profesora. Pošto su klinci tako pokazali moć pred svojim studentskim biračkim telom, oni dobijaju poverenje studenata i ulaze u studentske forume, a dekan u svoje odaje. Time se interesna koalicija institucionalizuje.

Pošto je studentska formacija sada legalizovana, umesto da rešava prave probleme studenata, oni, kao organizacija, zapravo lansiraju probleme koji se prepoznaju kao interesi svih studenata.

Dekani, razume se, ne žele osipanje s fakulteta, kako svi ne bi odlazili kod gazda Miće i konkurencije, tako da se zahtevi za spuštanje kriterijuma sve glasnije šire zbornicom.

Strogi profesori koji zadržavaju koliko-toliko pravične kriterijume, nalaze se prvi na udaru. Ukoliko, međutim, profani pokažu čvrstinu karaktera i volju duha, studenti se organizuju preko društvenih mreža, stvarajući tajne grupe koji su mozgovi čitave operacije rušenja reputacije rogobatnih profana!

Takvi profesori se targetiraju, te se na društvenim mrežama mogu prepoznati neke od takvih hajki: Ne daš šesticu? Pa ti mora da si sišla s trotoara!

Ali, istine radi, pre nego što nastupi artiljerijska paljba po društvenim mrežama, sledi opomena uprava fakulteta neposlušnim profesorima koji ih neformalnim kanalima ubeđuju da popuste. Kada to ne uspe, onda se prave profesorske koalicije na većima, gde se neposlušni profesori lome preglasavanjem. Dakle, ako ne spuste kriterijum, njihov predmet će biti izborni, ili će se dovesti naučni radnik koji je sklon kompromisu.

U vrtlogu ekonomskih i finansijskih interesa, gotovo da zvuče idilično skandali koji traju još iz socijalističkog perioda. Nekada se išlo u Prištinu i Skoplje po diplomu, pa je važila deviza:

– Ne dao Bog da te operiše hirurg s diplomom iz Prištine!

Međutim, nušićevski sindrom, da onim „dr” zasenjujete prostotu, gotovo da je uzdrmao vladu Aleksandra Vučića odmah po njenom formiranju, kada su sporni doktorati dr Nebojše Stefanovića i dr Siniše Malog postali centralna tema javnih debata, pošto je dr Mića već prethodno stradao na akademskom bojištu.

Sociolog dr Jovo Bakić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da to što su privatni univerziteti katastrofa ne znači da su državni idealni. Nipodaštava doktorat ministra policije, kaže da je „nažalost” Siniša Mali doktorirao na Beogradskom univerzitetu i brani pravo univerzitetskog profesora da se bavi politikom.

– Pravo je svakog čoveka, pa i univerzitetskog profesora, da se bavi politikom, da ulazi u stranku… Ono što ja ne smem da radim, to je da agitujem na neku političku stranku na predavanjima. Ne smem da se bavim dnevnom politikom, dok im predajem svoj predmet socijalne politike. Političnost je nešto što mora da bude odlika svakog umnog čoveka, ali strančarenje i bavljenje dnevnom politikom ne sme da bude nešto čime će se univerzitetski nastavnik baviti – priča Bakić.

Međutim, ni on, kao ni Vladimir Pavićević, docent na FPN angažovan na predmetima Istorija političkih teorija, Politička kultura, Politika otpora i teorija građanske neposlušnosti i zamenik predsednika Nove stranke čiji je lider bivši premijer Zoran Živković, ne mogu da iscrtaju tačnu liniju koja ih razdvaja na Bakića i Pavićevića – profesore i Bakića i Pavićevića – političke aktiviste. Na kojoj vagi oni, zapravo, mogu izmeriti gde prestaje njihovo angažovanje u nauci, a gde započinje njihov rad u politici i koliko njihovi studenti uopšte prepoznaju šta je to akademsko, a šta političko gradivo, odnosno, takozvano strančarenje na univerzitetu?

Upravo su zbog te nejasne podele između profesora kao „naučnih” i „političkih” radnika, tokom devedesetih godina, mnogi predavači, članovi SPS-a, JUL-a, pa i sada ponovo aktuelni Vojislav Šešelj, bili izloženi izuzetno oštroj javnoj kritici njihovih kolega koji su pripadali – suprotnim političkim opcijama. Upravo je tadašnjim članovima univerzitetske levice žestoko zamerano na partijskoj agitaciji na fakultetu i progonu opozicionih profesora. Ipak, treba priznati da tadašnji predstavnici Slobine, Mirine i Šešeljeve naučne misli na univerzitetima nisu skrivali svoje ambicije da kadriraju i vaspitavaju studente, što je rezultiralo rigidnim Zakonom o univerzitetu.

Ali, odmah po padu Miloševića, predavači koji su mahom pripadali partijama DOS-a zauzeli su mesta njihovih prethodnika, tako da su se složene uloge profesora i partijskih aktivista, pažljivo spakovane u istoj osobi, tokom proteklih godina značajno promenile. Uz opasku da su profesori takozvane demokratske opcije svoju dugogodišnju političku agitaciju na fakultetima maskirali različitim mantrama o demokratiji, zaštiti ljudskih prava i evropskim vrednostima.

Profesor Pavićević tako ne krije da su sve njegove aktivnosti u javnoj sferi prožete njegovim „građanskim statusom”. On je počeo na tom fakultetu kao asistent na kojem je bio angažovan aktuelni dekan profesor Ilija Vujačić.

To što je Pavićević univerzitetski nastavnik nije i ne može biti prepreka njegovom političkom angažovanju, smatra on. To je njegov stav. Kao i to da „jedna strašna tenzija u društvu koja se odražava političkom voljom vladajuće elite, svoj dokaz ima i u akademskoj zajednici”. Ukratko, docent Pavićević nemire na dva društvena fakulteta pripisuje – vlastima.

Ali, s obzirom na to da fakulteti mahom pripadaju opoziciono raspoloženim profesorima, razume se da oni ne žele da odstupe. Čak je i atmosfera u javnom prostoru takva da oni svaku kritiku smatraju fatvom koju je vlast, iz neke zasede, uputila ka njihovom delu. Pa makar i o državnom trošku, na FPN-u, na predmetu, Politika otpora i teorija građanske neposlušnosti, gostuje lider Kanvasa Srđa Popović, nekadašnji otporaš. Profesor Pavićević je, takođe, bivši otporaš.

Sledi li, dakle, nova preraspodela vlasti i moći na BU? Kako god se završilo, treba odati priznanje jednom čoveku od koga se to najmanje očekivalo. To je Zoran Živković, s diplomom beogradske Više ekonomske. On nema fakultet, ali nije trčao da kupi ili falsifikuje diplomu. Učinio je nešto pametnije. Uzeo je saradnike s diplomama.

Aleksandar Apostolovski

----------------------------------------------

Sorosizacija univerziteta

– Jedna od priča o humanističkim naukama vezana je za sorosizaciju humanističkih nauka. Tu je sada veliki broj kadrova koji su se obučavali na Sorosovom Centralnoevropskom univerzitetu (CEU) u Budimpešti i generalno su na humanističkim naukama preuzeti okviri nove levoliberalne ideologije, koja afirmiše LGBT, feminizam, globalizaciju, EU i slično, a uči studente da je nacionalna država stvar prošlosti – kaže Miša Đurković, viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije.

-----------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Nema ko da smiri pobunjene studente. Umro je drug Tito.

• Ministarstvo prosvete trebalo bi da dekanima plaća časove samoodbrane.

• Nije se valjda opet pojavio „Nečastivi na Filozofskom fakultetu”?!

• Batina je iz raja izašla. I došla na FPN.

• Lenji studenti protiv štrebera. Ima li tu normalnih studenata?

• Godine 1968. Filozofski fakultet je bio „Crveni univerzitet Karl Marks”. Marks bi danas opet pocrveneo.

• Nisu studenti penzioneri pa da im svako uzima pare.

• Smene dekana su kod nas bezbolne. Obavljaju se bejzbol palicama.

• Studenti su uvek u pravu. Pitanje je samo koji studenti.

Izvor: Politika

Objavljeno: 24.11.2014.