Plagijat kao trend

Visoko školstvo i javnost u Srbiji već godinama potresaju afere u kojima se neke istaknute javne ili akademske ličnosti optužuju za plagiranje svojih radova. Zajedničko svim ovim slučajevima je samo jedno – nijedan ne biva rešen nepovoljno po optuženog. Najnoviji primer navodnog plagijata iznela je profesorka Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta Jasminka Hasanbegović.

Ne ulazeći u to da li je pomenuti prof. Jončić zaista plagirao svoj rad, ovde želimo da opovrgnemo stav da je plagijat teško utvrditi. „Plagijat je u poslednje vreme postao omiljena tema u univerzitetskoj zajednici i kako pojam nije jasno definisan, lako je nekog optužiti da je plagijator”, ističe ovih dana dekan Pravnog fakulteta Sima Avramović. Isti dekan je, međutim, pre nekoliko godina („Novosti”, 15. januar 2012) veoma elokventno i sažeto definisao dva načelna oblika plagijata: „Prvi je uzimanje tuđih ideja, a drugi uzimanje delova iz različitih tekstova bez navođenjaautora... ’Kvalitativni plagijat’, ili oduzimanje ideja, nedopustivo je, dok je ’kvantitavni plagijat’, to jest uzimanje delova iz različitih tekstova, moguće, ali uz navođenjeautora...”Obe vrste plagijata su neprihvatljive i kažnjive, dodaoje tada profesor Avramović, istakavši i da složenije oblike plagijata ne može utvrditi sud, već akademska zajednica.

Navodimo i tri jezgrovite i kristalno jasne definicije plagijata koje koriste vodeći zapadni univerziteti:

1) „Citati se moraju staviti između navodnika ili u poseban paragraf i njihov izvor se mora navesti. Parafrazirani materijal se moraoznačiti.Povredaovog zahteva, namerno ili slučajno, ili predstavljanje rada drugih kao svog, jeste plagijat.” (Londonska škola ekonomije)

2) „Doslovni plagijat je kopiranje tuđih rečenica, a mozaički je preuzimanje delova tuđeg rada uz prepravke kako plagijat ne bi bio identičan originalu.” (Harvard)

3) „Plagijat podrazumeva korišćenje tuđeg rada, tuđih formulacija i tuđih ideja kao da su vaše… Ako se služite izvorima pri pisanju rada, morate te izvore pomenuti.” (Jejl)

Plagijat je, između ostalog, jasno definisan i u okviru određenih fakulteta Beogradskog univerziteta. Na primer, u „Pravilniku o akademskoj čestitosti studenata Univerziteta u Beogradu Fakulteta političkih nauka” kaže se: „Plagijat, to jest predstavljanje tuđih ideja ili tuđeg rada, u celini ili delovima, bez navođenja izvornog autorstva ili izvornika jeste čin protivzakonitog prisvajanja tuđih duhovnih tvorevina i njihovog prikazivanja kao svojih.”

Pošto se, kako vidimo, plagijat može jasno definisati, a uglavnom i jasno utvrditi, jedino prihvatljivo rešenje jeste donošenje odgovarajuće regulative i efikasne procedure kako bi se svaki slučaj plagijata izveo na čistac. Sud časti Beogradskog univerziteta sada u tom pogledu ima samo moralnu funkciju. Uz to, ako se Sud časti nije oglašavao povodom slučajeva Stefanovića i Šapića, koji su svoje doktorske titule dobili na drugim univerzitetima, onda je barem u slučaju Malog bilo i te kako potrebno čuti mišljenje ove najviše instance najprestižnijeg srpskog univerziteta. Ništa se bolje nisu pokazala ni nastavno-naučna veća, koja se ne zakazuju po nekoliko meseci, a ne mogu da se usaglase ni oko elementarnih pitanja, pa se na kraju ceo slučaj razvlači dok se ne ohladi.

Koliko još afera treba da se dogodi da bismo shvatili da je potrebno hitno doneti pravilnike o plagijatima, kaznama za plagijatore i definisati efikasne procedure za prijavljivanje i sankcionisanje takvih slučajeva? Svaki plagijat koji nije sankcionisan dovodi do toga da plagijatori profitiraju, a na gubitku ostaju akademska zajednica zbog urušenog kredibiliteta i kvaliteta i građani Srbije jer se negativne posledice odražavaju na celo društvo u kom plagijatori zauzimaju odgovorne pozicije u školstvu, zdravstvu itd.

Docent univerziteta, u ime Kluba 500 (www.club500.org.rs)